Roberto Fonseka na Nišvilu

Ovaj projekat koji objedinjava, muziku, scenogradfiju, koreografiju, video snimke u pozadini (…) svojevrsni je omaž čuvenom klubu “Cabane Cubaine” u koji je tridesetih godina prošlog veka dolazio ceo Pariz da sluša fantastične kubanske muzičare i pleše mambo, rumbu ili salsu.

Roberto Fonseka je rođen 1975. godine i odrastao je u San Migel del Padronu, jugoistočnom predgrađu Havane. Otac mu je bio bubnjar, a majka čuvena pevačica Bolera. Počeo je da svira bubnjeve sa četiri godine, i kao dečak nastupao u bendu koji je izvodio pesme Beatlesa. Sa osam godina je počeo da svira klavir, a prvi ozbiljniji nastup imao je kao petnaestogodišnjak na Jazz Plaza festivalu u Havani.

Diplomirao je kompoziciju na prestižnom Institutu Superior del Arte, a njegov klavirski stil karakteriše izuzetan i snažan temperamen ali prefinjost koja ide do lirizma. Njegov muzički ukus je uvek bio eklektičan: slušao je (a uspešno i svirao) i hard rock, američki jazz (prvi uzori su mu bili Herbie Hancock, Keith Jarret, Oscar Peterson), funk i soul, afričku i brazilsku muziku, reggae, elektronsku muziku, hip-hop, ali klasike poput Mocarta, Šopena, betovena Rahmanjinova, Skrjabina, Griga, Bartoka…

U najkraćem njegovu muziku karakteriše otvorenost ka svim tim stilovima, ali i želja da ostane veran svom afro kubanskom jezgru. Kada je imao 21 godinu angažovan je da na turneji u Italiji svira klavirsku pratnju jednoj italijanskoj pevačici po Italiji. Vrativši se na Kubu, pridružio se “Temperamentu”, progresivnoj džez grupi, sa kojom je sarađivao tokom 15 godina nastupajući I snimajući – između ostalog i album “En El Comienzo” (1998) – proglašen za najbolje džez izdanje na Kubi.

Prvi album pod svojim imenom objavio je 1999. godine. Komponovao je muziku za jedan francuski film, a u prvi plan muzičke javnosti dolazi 2001. godine kada je u legendarnoj trupi “Buena Vista Social club“ seo u klavirsku stolicu umesto legendarnog (i tada već veoma bolesnog) Ruberna Gonzalesa. Išao je na turneju sa još dve legende Buena Viste: Ibrahimom Fererom i vitalnom Omarom Portuondo u čijem je bendu bio i umetnički direktor.

Nakon što je koproducirao i svirao na Fererovom posthumno objavljenom albumu “Mi Sueno: A Bolero Songbook” (2006), Fonseka je objavio svoj (sada već legendarni ) solo album “Zamazu” na kojem se vraća jazz korenima, a čija je smela vizija uključivala 20 gostujućih saradnika i nagovestila blistavu budućnost.

Usledio je album Akokan iz 2009. na kojem su se njegovom kvartetu pridružili pevačica sa Zelenortskih ostrva Maja Andrade i američki gitarista Raul Midon. Live in Marciac iz 2010. snimljen je pred 5.000 fanova u istoimenom festivalskom gradu na jugozapadu Francuske. “Kreatori ukusa” su u Fonseci prepoznali potencijal njegovih lucidnih muzičkih ideja, pa je čuvena francuska dizajnerka Agnes B za njega kreirala modele za nastupe… uključujući i Fonsekim zaštitni znak: kožni šešir “Biblos” 2006. („Delimo ideje, koncepte“).

Čuveni britanski radio voditelj, producent i impresario Gilles Peterson zamolio ga je da organizuje i koproducira projekat Havana Cultura 2010: dvostruki album koji prikazuje regeton, hip-hop, afro-džez i još mnogo toga iz nove kubanske muzičke generacije.

Godine 2012. izašlo je njegovo remek delo, nominovano za Grammy nagradu, album album “Yo” sa turbo punjenjem uz pomoć 15 muzičara sa Kube, iz Afrike i SAD, i delo koje je otišlo još dalje u Fonsekinom usklađivanju tradicije i eksperimentisanja. Na tom albumu je gostovala i čuvena kantautorka i gitaristkinja Fatoumata Diawara, sa kojom je posle nastupao u prestižnim svetskim dvoranama (londonski Barbikan, Pariska Filharmonija…) i 2015. godine sa njom snimio album uživo “At home” snimljen na čuvenom Marciac jazz festivalu u Francuskoj.

Na kasnijim albumima, između ostalih su mu gostovali I Joe Lovano, Ibrahim Maalouf, Mayra Andrade, Raul Midon… Godine 2019. dobio je orden “Viteza umetnosti” – najviše francusko priznanje da kulturu i umetnost.

Pored snimanja, vežbanja i komponovanja, Fonseki su ipak u prvom planu nastupi. Kaže da želi da uživo predstavi svoji muziku u svim krajevima sveta gde neko želi da ga čuje.

Kada su kod kuće u Havani, Fonseka i njegovi muzičari – koji su na sličan način blagosloveni muzičkom radoznalošću i sklonošću eksperimentisanju – imaju dva puta nedeljno rezidenciju jazz klubu “Zorro i el Cuevo” (Lisica i vrana). Taj klub je praktično Fonsecina muzička laboratorija u kojoj sa prijateljima – saradnicima razvija i istražuje nove kompozicije, testiraju jedni druge munjevitim promenama ritma, ostavljajući prostor za nove i nove ideje, ili kako on kaže: “otkrivanje svrhe muzike”.