Četrdeset godina najprodavanije singl ploče svih vremena: Pop hit za bis, koji je doveo izdavačku kuću do bankrota

Nekim muzičarima je bilo suđeno da sviraju u velikim bendovima. Na ovaj ili onaj način bi savladali prepreke i ljudske tragedije. Nakon samoubistva Iana Kurtisa i razilaženja benda „Joy Division“, Bernard Samner, Piter Huk i Stiven Moris su krenuli od početka. Promenili su zvuk, i od mračnog post panka krenuli su putem elektronskog zvuka i klubova. Nastao je „New Order“ noseći sa sobom sve ono što je donosilo vreme new wave zvuka.

Singl „Ceremony“ kao i album „Movement“ su pokazali pravac u kom će bend krenuti, ali pesma koja će obeležiti njihove početke, a ispostaviće se i celu karijeru, predstavlja kako će to kritičari sa BBC2 radija jednom reći „ključnu vezu između diskoteke sedamdesetih i dens/haus buma koji je uzeo maha krajem osamdesetih“.

Pesma je sint pop i alternativna dens himna koja je crpila inspiraciju iz svega onoga što je dolazilo pre njih, ali i udarala temelj na ono šta će doći posle. Dizajneri i neki od vodećih ljudi „Factory Recordsa“ iz Mančestera, za koji je album izašao, su rešili da naprave specifičan omot ploče koji će podsećati na flopi disk, na kom ne piše ni ime benda ni pesme, već je sve putem kodova sve obeleženo.

Zbog načina štampe takvih omota, kao i svakavih suludih ugovora koje je potpisivao vlasnik izdavačke kuće, čuveni Toni Vilson, sama kuća nije zarađivala od prodaje albuma, već je svakim novim kupljenim primerkom gubila po 5 penija. Kasnijim doštampavanjima i regulisanjima, finansijska situacija se okrenula u korist benda koliko toliko, ali ne i za „Factory records“, kojima će ova loša poslovna odluka udariti temelje bankrota koji će uslediti nekih desetak godina kasnije. Ali to je neka druga priča.

Bezobzira na sve, „Blue Monday“ je postao najprodavaniji 12-inčna singl svih vremena. Originalna ploča je prodata u 700 000 primeraka, ukupno je prodato 1,2 miliona kopija u raznim formatima,

Sama pesma je nastala kao odgovor na ljutnju publike što bend nikad ne svira bis. Osnovna ideja je bila da naprave disko hit koji kad bi se završio koncert, neko bi se samo popeo na binu, pustio publici pesmu i time označio konačni kraj svirke. Međutim, vremenom im se cela stvar i previše svidela, počeli su da je sviraju, a pesma je već 40 godina na setlisti benda upravo na bisu. Pesma je kako su i sami momci iz benda navodili, bila veoma zahtevna za sviranje, zbog raznih nasnimljenih zvukova, semplova i promene ritma.

Otvoreno su pričali o tome gde i šta ukrali za pesmu. Termin krađa najviše korsiti basista Piter Huk, koji otvoreno priča da je „maznuo“ bas liniju iz muzike Enio Morikonea za film „Za dolar više“, kao i da je deo pesme „skinut“ iz pesme „Our love“ Done Samer.

Pesma se originalno nije našla na njihovom drugom albumu koji je izašao iste godine, „Power, Corruption & Lies“, ali za američko tržište, pesma je kasnije dodavana. Pesma će provesti više desetina nedelja na vrhovima top lista širom sveta, dobiti milion svojih remiksa, obrada. Čak je i bend snimao dve nove verzije pesme, 1988. i 1995. godine.

Ipak, i dan danas ako se zateknete na podijumu u klubu i krene prepoznatvlji ritam bas bubnja koji ubrzava, nakon kog kreću sintovi i Samnerov glas koji nas pita „kako se osećamo kad ga tako tretiramo“, teško je da ćete ostati imuni na ples koji sledi.