Dimitrijević: Ljudi dođu i ne žele da razgovaraju sa ženskim veterinarom (VIDEO)

Maja Dimitrijević u Požarevcu kao veterinarka radi već 8 godina. Za Boom 93 govorila je o motivima za izbor profesije, o tome da li je na ovom poslu prisutna rodna diskriminacija i kako ona uspeva da balansira između porodičnih i poslovnih obaveza.

„Ja sam rešila da budem veterinar još kada sam imala 4 godine. Ta ljubav prema životinjama se pojavila vrlo rano i jednostavno samo sam rekla ’želim da budem veterinar’. Do tada sam htela da budem đubretar zato što su đubretari za Novu godinu na Novom Beogradu donosili čestitke, pa su meni đubretari bili oni koji donose čestitke. E onda sam samo jedne Nove godine rekla ’neću biti đubretar, biću veterinar’ i ostala sam pri tome.”

Studije veterina traju 6 godina, duže od studija nekih drugih nauka, što može predstavljati izazov, ali podrška porodice je značajan faktor za istrajnost na studijama.

„Izazov je veliki, ali ja sebe nikada nisam videla nigde drugo. Ja sam, jednostavno, sebe videla samo sa životinjama, samo u toj veterini. Meni su cele studije i cela veterina predstavljala zadovoljstvo, a ne nešto što je naporno i teško. Ja imam savršene roditelje. Imam stvarno najsavršenije roditelje na svetu, i ja sam podršku imala od starta. Mi smo se čak porodično pripremali za prijemni na veterini, iako je moja porodica porodica građevinaca i niko nikada nije imao dodirnih tačaka sa veterinom, a oni su maksimalno podržavali moju ideju o veterini. Čak smo i od stana svojevremeno napravili mali zoološki vrt.”

U pojedinim profesijama veći je broj muškaraca nego žena. Maja Dimitrijević govorila je o broju žena u veterini i rodnoj diskriminaciji sa kojom se suočila.

„U Srbiji je veći broj muškaraca. U svetu inače mnogo više žena studira veterinu nego muškaraca, ali u Srbiji je mnogo više muškaraca nego žena. Mislim da tu prvo postoje predrasude da žena ne može da teli kravu, da žena ne može da uđe u štalu. Mislim da je razlog Balkan i naš stav. Ja sam čak i na poslu imala situacije gde dođu ljudi i ne žele da razgovaraju sa ženskim veterinarom, nego traže muškog veterinara. Imala sam jednog dedu koji je šest meseci dolazio i obraćao mi se sa ’medicinska sestro’, dok mu se mačka nije razbolela, pa sam mu ja spasila mačku. E onda sam postala doktor i dobila čak i izvinjenje. Rodna diskriminacija postoji, ali sam je ja nekako uvek ignorisala. Stvarno sam je ignorisala i nekako sa osmehom išla preko svega toga i gde god su pokušali da mi nameste, da me diskriminišu, ja sam na fin način to obišla svojim znanjem i na kulturan način im objasnila da to baš i nije korektno.”

Evo kako izgleda Majin uobičajeni radni dan.

„Radni dan izgleda tako što sat zazvoni negde oko 15 do 6, pa onda šetam kuce, onda se polako budimo za vrtić i školu, onda idemo u vrtić i školu, i stižem na posao u 8 ujutru. Onda imam divne kolege koje hoće da mi izađu u susret, jer ja moram u pola 12 da pobegnem po dete u školu, pa se vratim na posao, pa spremimo neki brzinski ručak, pa se opet vraćam na posao, pa malo radimo domaći, pa se uveče uspavamo, pa se noću nekad i vratim da radim operacije u toku noći.”

Za to da žena bude istrajna u svojoj karijeri vrlo je važna podrška najbližih.

„Snagu pronalazim u dečacima, u deci, a stvarno imam ogromnu pomoć – prvo mama, tata i brat. I vikendom i tokom raspusta budu kod bake i deke i, kada god mogu, meni mama i tata pomognu. Ovde imam dvoje najdivnijih prijatelja na svetu, koji meni stvarno uskoče da odu po decu, da mi pričuvaju decu, da, ako je meni gužva na poslu, odvedu decu na vanškolske aktivnosti. A i deca su mi jako odgovorna. Oni su super ponosni što je mama doktor za životinje, što mama leči životinje, i onda se oni baš trude da mi pomognu, da raspreme sudomašinu, da stave sudove u sudomašinu, da ubace veš u mašinu za veš, da oni u toku dana prošetaju životinje, da se oni angažuju da oni mene iznenade da su oni usisali kuću. Nije to usisana kuća, daleko od toga, ali se oni trude da budu veliki i da dosta toga urade sami da pomognu mami.”

Veterina je profesija koja podrazumeva i vrlo stresne situacije, te smo Maju Dimitrijević pitali kako se sa njima nosi.

„Jako teško. Ja sam pre osam godina došla u Požarevac i imam pacijente koji su kod mene svih tih 8 godina. Imam pacijente koji su kod mene došli sa 5-6 godina starosti i onda su dolazili na vakcine, povremeno na neke terapije i dočekali smo tu starost zajedno i onda smo dočekali, nažalost, i to uginuće, e to mi jako teško pada. Ja još uvek plačem na sva ta uginuća i još uvek sve to prihvatam isuviše emotivno.”

Budući da je kroz njenu ambulantu prošao veliki broj pacijenata, pitali smo je postoji li slučaj koji će pamtiti tokom čitavog svog života.

„Stvarno uživam u svim tim slučajevima i uživam u tome da ja mogu da budem deo života mojih klijenata i da mogu da budem deo života mojih pacijenata, da im pomognem i da ih spasim, da namestimo da sve to bude kako treba.”

Iako postoji Zakon o rodnoj ravnopravnosti, u Srbiji ona još uvek nije na zadovoljavajućem nivou. Pored institucionalne podrške koja mora biti bolja, problem predstavlja i patrijarhalni mentalitet, koji je posebno zastupljen u manjim sredinama. Maja Dimitrijević pokazuje da je za uspeh neophodno takav mentalitet prevazići i da žena istovremeno može biti uspešna i u svojoj porodičnoj ulozi i u ulozi poslovne žene.