Poslovni i privatni život žena: Žene koje prevazilaze patrijarhalne okvire (drugi deo)

Oni koji se odluče da se bave medicinom ili veterinom, moraju biti spremni na obimne studije koje traju šest godina, duže od studiranja nekih drugih nauka, što predstavlja izazov. Primer da se žene veoma uspešno mogu nositi sa svim izazovima i odgovornošću koje ove profesije donose jesu veterinarka Maja Dimitrijević i studentkinja Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Milica Tubić.

„Ljubav prema životinjama se pojavila vrlo rano i, jednostavno, samo sam rekla ’želim da budem veterinar’”, kaže za Boom 93 Maja Dimitrijević. O studijama veterine rekla je sledeće: „Izazov je veliki, ali ja sebe nikada nisam videla nigde drugo. Ja sam sebe videla samo sa životinjama, samo u veterini. Meni su cele studije i cela veterina predstavljala zadovoljstvo, a ne nešto što je naporno i teško.”

Kada je u pitanju broj muškaraca i žena koji se bave veterinom, Dimitrijević kaže: „U svetu mnogo više žena nego muškaraca studira veterinu, ali u Srbiji je mnogo više muškaraca nego žena. Mislim da tu prvo postoje predrasude da žena ne može da teli kravu, da žena ne može da uđe u štalu, i mislim da su razlog Balkan i naš stav”.

I sama se susretala sa rodnom diskriminacijom: „Ja sam čak i na poslu imala situacije gde dođu ljudi i ne žele da razgovaraju sa ženskim veterinarom, nego traže muškog veterinara. Imala sam jednog klijenta koji je šest meseci dolazio i obraćao mi se sa ’medicinska sestro’, dok mu se mačka nije razbolela, pa sam mu ja spasila mačku. E onda sam postala doktor i dobila čak i izvinjenje.”

Iako je tek na početku svoje karijere, Milica Tubić već ima bogatu radnu biografiju i može se pohvaliti brojnim dostignućima. Ovo su samo neka od njih: autor je naučno-istraživačkih radova, bila je učesnik brojnih simpozijuma i kongresa, volontirala je u brojnim organizacijama, stipendistkinja je privatne klinike „Rea medika” kao najbolji student medicine u regionu. Nedavno se ostvarila i kao majka. Nije zamrzla studije zbog trudnoće, već je pohađala predavanja i polagala ispite sve do dva dana pred porođaj.

Jedan od njenih motiva za bavljenje medicinom je sledeći: „Sposobnost da pomognem čoveku i učinim njegov život boljim mene čini ispunjenom i čvrsto verujem da izlečiti nekoga i podići nečiji život na viši stupanj u nama usađuje seme radosti, iz kojeg kasnije raste smisao života”.

Studije u trajanju od šest godina nisu joj se činile kao izazov sve dok nije stigla do polovine pete godine studija. „Negde na polovini pete godine nisam se više osećala kao obična studentkinja koja samo uči, druži se. Potrebno mi je bilo da pređem na sledeću lestvicu, na sledeći nivo. Osećala sam se dovoljno zrelom da počnem da radim, kasnije se ispostavilo i da osnujem porodicu”, kaže Tubić. Navodi da posle toliko godina dođe do zasićenja i umora, ali da to ne znači da nestane elana za obrazovanje i dalje usavršavanje, te da je samo neophodno promeniti formu. „Sada kada sam zaista žena i majka, to jeste izazov”, dodaje ona.

Bilo je trenutaka kada se ova studentkinja susretala sa rodnom diskriminacijom: „Sa rodnom diskriminacijom susretala sam se na svom fakultetu od strane kolega koji su imali neke seksističke komentare da žena lekar ne može biti jednako dobra kao muškarac lekar. To me je na početku iznenađivalo i tangiralo, ali sam shvatila da je to prisutno ovde na Balkanu i da ja jedino mogu svojim trudom, radom i delima to da iskorenim u svom najbližem okruženju. Ako svaka žena iskoreni u svom okruženju, iskoreniće se i u društvu.”

Budući da je predavanja pohađala u drugom stanju, zamolila je profesore da svoje predispitne obaveze obavi ranije, kako bi mogla da overi semestar u slučaju da se porodi pre predviđenog termina, ali je, kako kaže, ponekad nailazila na odgovore da to nije moguće. „Ono što je mene posebno iznenadilo, nažalost moram to da kažem, jeste da su muškarci imali više razumevanja nego žene. Više sam nailazila na razumevanje profesora i asistenata nego profesorki i asistentkinja”, navodi ona.

Aleksandra-Sanja Aksentijević je primer žene koja se odlučila da sledi svoje snove, ali i koja svojim delovanjem pomaže drugim ženama da se osećaju bolje u svojoj koži. Naime, nakon dugogodišnjeg života u Beogradu, odlučila je da se vrati u Požarevac i otvori svoju radnju „Micin kutak za dame”.

O svojoj radnji za Boom 93 kaže: „Micin kutak za dame nije bio zamišljen kao običan butik. Kada mi je pala na pamet ta ideja, to je bilo možda nekih sedam dana nakon mamine smrti. U onoj boli ja sam uzela da pišem koncepciju radnje koju ću da imam. Ovo je kutak namenjen damama, kutak namenjen ženama koje imaju damu u sebi, a nikad nisu umele da je pokažu, kutak za druženje. Ovde se pije najlepša domaća kafa. Često se popije domaća rakija, kajsija ili dunja, pina colada. Ovde se pleše. Ovde ima i suza i smeha. Najviše ima modnih saveta, naravno”.

Aleksandra-Sanja je radila i u državnim i u privatnim firmama, a sada ima sopstveni biznis, te na osnovu svog iskustva zaključuje: „Imati sopstveni biznis nosi sa sobom jednu veliku odgovornost. Ima čari, ima i određene probleme. Ti si sam svoj gazda, sve apsolutno zavisi od tebe. Ja sam posle mnogo godina došla do određene sume novca, koja mi je omogućila da otvorim ovakav kutak. Radiš za sebe, sam organizuješ svoje vreme i znaš da, ako ti nisi prisutan, od posla nema ništa. Ne možeš očekivati od drugih ljudi da potpuno ispune tvoj ritam, da isprate tvoju viziju.”

Budući da radnja ovakvog koncepta ne postoji u Srbiji, Aleksandra-Sanja Aksentijević kaže da se na početku susretala sa obeshrabrujućim komentarima od strane muškaraca: „Sami muškarci su govorili ’ma nema šanse, pa šta će ovo biti, ma nećeš ti uspeti, kako ćeš ti da voziš auto, da vučeš robu, da bušiš’”. Godinu i po dana od otvaranja radnje, prema njenim rečima, od strane istih nailazi na divljenje.

Još jedna žena sa izuzetnom karijerom je Katarina Trajković, molekularni biolog i rukovodilac istraživačke grupe „Biologija robusnosti” na Mediteranskom institutu za istraživanje života u Splitu, u Hrvatskoj. U intervjuu koji je za naš medij dala u novembru prošle godine Katarina je rekla kako je studije i diplomsko istraživanje završila u Srbiji, ali nikada nije bila zaposlena u rodnoj zemlji. Kako je navela, nakon doktorata je razmišljala o povratku u Srbiju, međutim, obeshrabrila ju je činjenica da joj nemačka doktorska diploma nije bila priznata u Srbiji, a proces nostrifikacije je bio predug, prenaporan i preskup.

Kada je u pitanju položaj žene u nauci, Katarina kaže: „Znam mnogo žena iz Srbije koje su se jako dobro snašle u inostranstvu i ne vidim da je ženama teže nego muškarcima. Sada je promovisanje žena u nauci vruća tema, pa žene dobijaju više podrške nego ranije. Uspeh u nauci podrazumeva veliki trud i puno rada, ali i postojanje institucionalne infrastrukture je neophodno radi adekvatnog nagrađivanja naučnika. Zato je možda čak i lakše zaista uspeti u inostranstvu nego u Srbiji, naravno, u zavisnosti od toga šta je za koga uspeh”.

Rodna neravnopravnost vidljiva je na svim društvenim nivoima. Kao što priče naših sagovornica pokazuju, prisutna je čak i među akademskim građanima. Žene su pri razvoju karijere u patrijarhalnom društvu prinuđene da pokažu da su za određenu profesiju podjednako kompetentne kao i muškarci, a nekada karijeru nastavljaju van svoje zemlje, negde gde će njihov uspeh biti prepoznat. Sa kojim se još problemima žene susreću tokom razvoja svoje karijere čitajte u nastavku serijala „Poslovni i privatni život žena”, koji će na portalu Boom 93 biti objavljen u subotu, 4. marta.