Božićna poslanica Episkopa Braničevske eparhije

Vladika Ignatije je istakao da praznik rođenja Hristovog slavimo liturgijski, jer upravo je liturgija zahvalnost, kako se ona na grčkom i zove, evharistija, zahvalnost Bogu za sve ono što je učinio za ljude, a to je pre svega što ih je stvorio iz nebića, jer nisu postojali, a Gospod im je dao biće.

„Obično nauka, pošto ona veruje da je svet večan po sebi i da sam po sebi postoji, ona postavlja pitanje kako svet postoji i na to pitanje odgovara, istražujući zakone prirode i zakone, principe i od toga pravi mašine, dakle, kopira te zakone i, na kraju krajeva, budući da smatra da je svet večan, počinje da ga izrabljuje, jer misli da se to nikad neće završiti. Mi hrišćani verujemo, a to nam biblijsko iskustvo prenosi, da je Gospod stvorio svojom voljom svet iz nebića i sve nas. To znači da svet ne postoji večno. On postoji zahvaljujući jednoj ličnosti, jednom biću koje ga je stvorilo. I zato je svet i naš život dar Božji. I upravo zbog toga što je dar, zato je i naša vera evharistija za taj dar. Ali to istovremeno znači da taj svet u stvari ne može postojati bez svoga Tvorca, on zavisi od njegove volje. No, Gospod je stvorio svet, i to je sad ono drugo pitanje koje hrišćani postavljaju, a ne postavlja nauka, a to je zašto svet postoji, zašto je Bog stvorio svet. Ako imate jedan svet koga smatrate da je večan, koji nema ni početak ni kraj, tada ne postavljate to pitanje zašto on postoji“, navodi Midić.

Kako dodaje, Gospod nam je dao dar, biće naše,koje je izraz njegove ljubavi.

„Međutim, svet ne može postojati večno zahvaljujući sam sebi i svojoj prirodi jer je, kako kaže Sveti Atanasije Veliki, priroda sveta nekadašnje nebiće, nepostojanje. Nije svet stvoren iz neke pretpostojeće, večne prirode, pa da može ona da ga drži u postojanju, nego je stvor ni iz čega. To znači ne može sam da postoji, osim u zajednici sa Bogom. I upravo tu leži odgovor na pitanje zašto je Sin Božji postao čovek, zašto je jedan od Svete Trojice, jedna ličnost. Upravo zbog toga što jedino na taj način mi možemo kao ljudi, ali i svet oko nas da postoji večno – u zajednici sa Bogom. Jer da se Bog nije spustio do nas, da nije došao među nas, mi ne bismo nikad mogli da dostignemo Boga, jer mi smo ograničena bića. Bog je apsolutno izvan ovoga sveta. On je nesaznajan, neobuhvatljiv, nevidljiv, dakle, bezgraničan. I upravo to je takođe Njegova velika milost da je on i stvorio taj svet i zaželeo da večno taj svet postoji i na kraju je postao čovek, sjedinio taj svet sa sobom. I to nam je pokazalo, dakle, vaskrsenje Njegovo da samo u Njemu, u Hristu, u tom sjedinjenju stvorenog sveta sa Bogom može biti prevaziđena smrt“.

Vladika ističe da svi umiru, ali imaju šansu da žive večno, ako se sjedine sa Hristom, a to čine, kroz krštenje i svetu liturgiju.

„Jer kroz krštenje, mi se sjedinjujemo sa Sinom Božjim, a krštenje u stvari konstituiše jednu zajednicu – zajednicu sa Bogom, ali i zajednicu sa svima onima koji su kršteni, te tako konstituiše liturgiju. I opet u toj liturgiji mi, dakle, zahvaljujemo Gospodu za sve ono što nam je dao, za njegov dar života, ali i za ono što će nam dati na kraju, a to na kraju će u stvari biti realnost svega toga što nam je Gospod obećao i što se u Njemu desilo kroz njegovo ovaploćenje i vaskrsenje iz mrtvtih. Dakle, i mi ćemo vaskrsnuti. Bog će nas u poslednji dan vaskrsnuti i osloboditi smrti, i svi ćemo živeti večno. Još je važno napomenuti i to, u kontekstu naših savremenih zbivanja, posebno u kontekstu velikog ekološkog problema, a to je u stvari da je čovek stvoren kao slobodno biće, kao ikona Božja, da taj svet povezuje s Bogom. To je ono što činimo u svetoj liturgiji kad prinosimo darove: hleb, vino, ulje, vodu. I ti darovi u stvari Duhom Svetim postaju telo Hristovo, postaju sjedinjeni sa Bogom i postaju, dakle, besmrtni. Upravo to je namena čoveka i zato je Gospod stvorio čoveka na kraju, povezavši ga sa čitavom prirodom, da tu prirodu spašava, odnosno povezuje s Bogom, a ne da je izrabljuje. Međutim, mi smo došli dotle da je čovek zaboravio to. On je mislio da je on gospodar i da mu je svet dat kao njegova prćija i da on može da radi sa svetom šta hoće, ali zaboravio je to da je taj svet on, da je to njegovo telo i da sve ono što on radi loše sa svetom – radi loše prema sebi samom. Zato se to i vidi, da ekološki problem pogađa sve. Ekolozi sada širom sveta podvlače to, dakle, da je priroda u opasnosti i da smo svi mi u opasnosti zbog tih naglih promena, odnosno izrabljivanja, što čini sada u stvari i nauka, ne postavljajući pitanje da li je to korisno, da li je to dobro što radimo za nas, za naše postojanje, a ne samo za trenutno uživanje. Dobro je što danas postoje pokreti koji se bore za zaštitu prirode, ali oni zaboravljaju da bez čoveka ne može ta priroda da postoji. Možemo koliko god hoćemo da je mazimo i da je pazimo, ali ako je ne povežemo sa Bogom, a to može jedino čovek, tada će ta priroda ponovo završiti u smrti“.

Midić naglašava da na današnji veliki praznik prenosi poruku da smo mi ljudi, i čitav svet, dar Božji, da nam je život dar Božji i treba naš život, naš životni stav, da bude takav, dakle, da zahvaljujemo Bogu i da uvek budemo svesni toga da to nije naše i da mi nismo, sami sebi dovoljni, da naše biće zavisi od jednog drugog, jedne druge ličnosti.

„Gospod nam je to iz ljubavi darovao. I čim kažemo „iz ljubavi“, to znači darovao nam je da živimo večno, ne tražeći ništa od nas. Ali jedino što očekuje to je da i mi prihvatimo Njegovu ljubav isto onako kao i mi, kad volimo jednog čoveka, volimo jednu ličnost, možemo je voleti bezgranično, ali, ako ona neće nas, mi tu ne možemo ništa da učinimo. Potrebno je da povratna reakcija. Zato i Gospod želi da nam da biće, ali želi da to i mi želimo. Jer, ako mi to ne želimo, tada će to u stvari biti nametnuto i to će biti pakao, a ne život. Gospod je to tako uredio da ostavi nama slobodu i vidite kako se Gospod sakriva. On ne pravi ništa od tih događaja, što bi mogao da uradi kao svemogući Bog, ali to bi zarobilo našu slobodu. Zato se on i ovaploćuje krišom. Dakle, jeste tu, ali to zavisi od tebe hoćeš li da ga priznaš ili nećeš. Apostoli kažu: „Mi smo videli Gospoda, opipali smo ga, i to vam javljamo“. I to svojim životom potvrđuju, daju svi glavu za to. Vi ne možete da date život za nešto što je lažno. I opet se to tako dešava da je nama otvorena apsolutna sloboda da to prihvatimo ili ne prihvatimo. I sve ono što se zbiva, i to da je Gospod posle vaskrsenja otišao od nas, a da nam je ostavio ovde Duha Svetoga, to je takođe zbog naše slobode. Mi možemo to da pokažemo i pokazujemo kao hrišćani kroz krštenje i kroz liturgiju. Kad god se saberemo na svetu liturgiju, tada pokazujemo u stvari da želimo život, da volimo Boga, odnosno želimo sa njim da budemo u zajednici, i to pokazujemo kroz sveto pričešće na kraju. Od toga nam zavisi biće ili nebiće, život ili smrt, a ne nešto može se ovako, a može i onako“.

Završio je poslanicu tradicionalnim pozdravom „Hristos se rodi! Zaista se rodi!“.