Mila’s Book Corner: Putovanje kroz književnost sa Milicom – Džoun Didion, Godina magijskog mišljenja

„Ovog puta mi je potrebno više od reči da dosegnem značenje. Ovog puta mi je potrebno da ono što mislim ili verujem bude dokučivo, makar se to odnosilo na mene samu.”

Zamisao je bila da do kraja godine gustiram roman Džoun Didion, „Godina magijskog mišljenja”, međutim, knjigu sam pročitala za dan i po, a onda sam se još nedelju dana oporavljala od iste.

Iako su patnja i bol nakon smrti bliske osobe neshvatljivi dok je ne iskusimo na sopstvenoj duši, Didionova u svom memoarskom delu na sistematičan i razarajući način sažima opsedajuću tugu u godini nakon gubitka supruga. Patnja kroz koju junakinja prolazi dodatno je pojačana dramom o teškom zdravstvenom stanju i borbi za život njene ćerke.

U ovoj Bibliji tuge junakinja godinu dana precizno secira najintimnije delove svoje duše, promatrajući sva lica tuge, od boli, bespomoćnosti i onog tupog osećaja u nama nakon svađe, pa sve do neprolaznog odsustva.

„Tim sam odlomcima podupro svoje ruševine” — T. S. Eliot

Suočena sa neumitnošću smrti i besmislom, potporu traži u književnim, naučnim i publicističkim delima, poredeći duboko žalosnu osobu sa podmornicom na dnu okeana, svesnu bombi koje je gađaju uspomenama. Bol i teskoba su naglašeni stihovima koji odzvanjaju u njenim mislima — „Budim se i osećam — pada tama, ne sviće dan” i savršeno govore o poimanju duboke žalosti kao tame koja potire svakodnevnost života, nailazeći u talasima i paroksizmima, zamračujuči sve pred očima.

U svojim iscrpnim beleškama o sposobnosti žalosti da poremeti um, autorka kroz pisanje pokušava da sazna, dokuči i definiše svoje misli, ujedno vrlo svesna svog bezumlja. Prolazeći kroz različite stadijume tuge i žalosti, glavna junakinja postaje najudaljenija verzija sebe same, preispitujući svoje postupke, krivicu i odgovornost nakon smrti supruga. Analizirajući tugu i patnju, autorka se kroz porodične odnose (kako supružnika, tako i roditelja i dece, sa akcentom na gubitak roditelja i odnos majke i ćerke) osvrće na pitanje vaspitanja i odgoja, kao i njihovog uticaja na naše viđenje i (ne)prihvatanje bola i patnje.

I godinu dana nakon „kolapsa ugasle zvezde” (kako autorka naziva neizrecivi trenutak gubitka supruga), nevidljivog i neočekivanog kolapsa, ostaje gorak ukus beznađa. Dok se ova pripovest privodi kraju, uprkos povlačenju sve mahnitosti, razrešenja nema, ne nazire se ni tračak jasnoće, a svest o tome da dolazi trenutak u kome se treba odreći mrtvih, ne olakšava odricanje. Gubitak na našem licu ostavlja izraz krajnje ranjivosti i ogoljenosti, čineći da se ujedno osećamo bestelesno. Tuga je, ipak, neizreciva.

Milica Grbić, rođena je u Požarevcu 1990. godine. Nakon završene Požarevačke gimnazije, upisala je Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, smer srpska književnost i jezik. Nakon diplomskih, Milica je završila i master studije. Živi u Novom Sadu sa svojom porodicom, a svaki slobodan trenutak provodi čitajući i pišući svoje utiske o pročitanom. Ona ima svoj blog, ali i Instagram stranicu gde sa svojim čitaocima i pratiocima deli utiske o raznim književnim ostvarenjima.

Milica i Boom93 ostvarili su saradnju, te ćete na našem portalu redovno možete da čitate Miličine preporuke i kritike različitih književnih dela.

Prošle nedelje, Milica nas je upoznala sa „Dnevnikom o Čarnojeviću“, Miloša Crnjanskog.