Kritika filma ,,Vera’’: Dobro odglumljena priča koja vapi za bogatijom produkcijom

Priča o Leskovčanki Veri Pešić, špijunki iz perioda pre i za vreme Drugog svetskog rata, zaista u sebi ima prilično zanimljivog i filmičnog. I to bi trebalo odmah da naginje nekoj osmišljenoj akciji, saspens situacijama, uzbudljivim prizorima. U filmu ,,Vera’’ reditelja Nedejka Kovačića, koji je zajedno sa Kristinom Đuković napisao scenario, međutim, toga nema u pravoj i očekivanoj meri.

Zahvaljujući izvrsnom glumačkom izdanju Jovane Stojiljković, mi smo zapravo dobili dramu o tužnoj sudbini jedne žene u okruženju moćnih i opasnih muškaraca, koja levitira između izazova vremena, političkih okolnosti i sopstvenih snova, jer uveliko je na pragu Drugi svetski rat. Vera se, u dobroj meri zahvaljujući svojoj tvrdoglavosti, nestabilnosti i avanturističkom duhu, što želi da zbriše iz provincije i oseti život Beograda, u kome traži svoju šansu za egzistenciju i romansu (nakon kratke prve ljubavi koju je imala sa Milivojem, mladim komunistom i budućim partizanskim komandantom u svom kraju), nađe u situacijama koje su za nju opasne ali i izazovne.

Izgleda da je njena veza sa Karlom Krausom (Petar Zekavica), visokorangiranim nemačkim obaveštajcem u Kraljevini Jugoslaviji, zaista iskrena, što smeta ljudima iz našeg vojnog i obaveštajnog vrha, koji su takođe za nju zainteresovani. Uglavnom, Vera uskoro upada u kovitlac interesa Kraljevine Jugoslavije, Nemačke i Britanije i počinje izvesne špijunske aktivnosti. Njen put i izazovi koji slede, učiniće je višestrukim špijunom, gde će se i publika pomalo izgubiti. Međutim, nije ni Vera neki ekstra stabilni i psihički jak lik, da bi sve izdržala bez posledica po glavu i telo (koje, često, mora i da koristi da bi došla do cilja kod uticajnih muškaraca). Ona je počesto maltretirana, a u jednom trenutku i silovana od strane majora vojske Kraljevine, Slavka Radovića (Aleksandar Srećković). Problem sa umetničkom transpozicijom Vere Pešić, koja je i postala interesantna da se njen život obradi na filmu zato što se bavila špijunskim aktivnostima, je to što je ona suštinski zalutala u životu, što se previše bori da pronađe sebe. To filmu ,,Vera’’, uz snažnu interpretaciju Jovane Stojiljković, daje neku čemernu emotivnu boju (naročito u prizorima kada se vrati rodnom kraju i raspravlja se sa majkom Anđom – takođe odlična Anita Mančić – u želji da sazna ko joj je otac), ali ga negde i ometa i gotovo skroz izbacuje sa koloseka osnovne ideje, da gledamo film o špijunki.

S druge strane, Kovačić nam, za film koji traje duže od dva sata, ne prikazuje dovoljan broj njenih konkretnih angažmana na špijunskom planu i stvarnih akcija (dobijama jedno tajno fotografisanje dokumenata, igru ‘’na žiletu’’ između četnika i partizana, te neke ženske lukavosti i insistiranje na seksualnim ponudama kako bi se omakšala i obrlatila potencijalna žrtva od koje se očekuje informacija). Ono što bi trebalo da vidimo kao konkretne prizore, mi uglavnom čujemo iz nekih replika, praktično prepričano. I to odražava nemoć da se ova priča odista razmahne.

Negde na tom tragu je i produkcijska inferiornost, osim nekoliko dobrih scena zabave i plesa. Junakinja je tokom ove priče u Beogradu, Beču, Leskovcu, negde i po više puta. Sve se rešava natpisima na početku sekvence, a Vera je, počesto, odmah u nekakvom enterijeru, uglavnom u nekoj sobi. To onda zaista deluje siromašno. Moglo je bar nešto da se uradi na fingiranju panorama tih mesta onog vremena. Pogotovo u ovoj eri velikog majstorstva i lakoće postizanja priličnog nivoa u digitalnim efektima.

Ima ovde i nekih otvorenih posveta klasicima poput ,,Povratka otpisanih’’ (scene sa četnicima, uz Manjifikov muzički doprinos koji ume da podseti na masterpiece kompozitora Milivoja Markovića) Aleksandra Đorđevića ili ‘’Salaša u Malom Ritu’’ i ‘’Zimovanja u Jakobsfeldu’’ Branka Bauera. Nažalost, ovo divljenje majstorima režije ne prati Kovačićev sopstveni rediteljski doprinos da ti prizori dostignu poseban nivo uzbudljivosti.

Nije ovo uopšte loše bioskopsko iskustvo, najpre zbog solidnih ili izvrsnih glumačkih doprinosa. Bez obzira na izvesne primedbe na to kako je scenaristički zamišljen lik heroine ovog filma, ipak je u pitanju jedan od najzanimljivijih, najkompleksnijih i, spram aktivnog prisustva u priči, najdominantnijih ženskih karaktera u našoj kinematografiji u poslednje vreme. Međutim, žalosno je što je produkcijski zamah ove priče, koja zaslužuje veličinu i ulaganje u svakom smislu, tako sputan.