Kritika filma ‘’Blonde’’: O javnom glamuru i privatnoj nesreći

Iako je evidentan trud Ane de Armas da uđe pod osetljivu kožu svoje junakinje, koja iznutra neizmerno pati, scenario i režija Endrua Dominika u ovoj skoro trosatnoj Plan B Entertainment produkciji i s Netfliksovom eksploatacijom, imaju viška tamo gde je sve trebalo da bude svedeno i sa merom, a previše materijala je završilo u finalnoj verziji gde ima i neukusa, nekih seksualnih egzbicija sa “razlivenim telima“, filozofije o samim telima, razgovora sa nerođenim bebama, loše selekcije koji će to detalji i ljudi iz njene ipak bogate karijere foto modela i glumice biti na kraju unutra. S druge strane, oni već poznatiji segmenti o razvoju karijere, uspešnim i slavnim filmovima, funkcionisanju moćnih producenata jesu bolji deo filma “Blonde“.

Preduga je i patnja devojčice Norme Džin, sa svim nevoljama koje ima sa majkom i ocem, za kojim obe podjednako žude. Dominik ne barata baš ekonomično ni sa filmskim vremenom, ni sa emocijama likova, sve se to oteže previše, pa tamo i gde ima uverljive drame (solidno prikazan požar u L.A. tridesetih, koji su često kroz istoriju zahvatali Holivud, odlazak Norme Džin u sirotište nakon majčine bolesti), nefunkcionalnost i preterano trajanje tog segmenta, ubijaju estetskom transpozicijom publici već uveliko jasnu činjenicu šta je uzrok istinske patnje Norme Džin i mogući povod za ulazak u razne promiskuitetne periode pre brakova Merilin Monro koji su usledili (zaključno sa piscem Arturom Milerom, u kome je sigurno negde tražila izgubljenu zaštitu i spokoj u detinjstvu i očinsku figuru).
Opet, i to njeno insistiranje (profesionalno i životno) na vlastitoj rascepljenosti između sebe kao Merilin, vremenom hipertrofiranoj kroz neprestani odjek mitskog imidža seksi plavuše koja se prelepo smejala, zavodila muškarce i na kraju pukla u mašineriji Holivuda i politike, i nespokojne i nezaštićene devojčice Norme Džin, koja se sakrila u njoj i kada je dobila obline koje su krasile magazine i magično delovale na kamere, ovde je dovedeno do patetike, gde prestajete i da lamentirate nad takvom sudbinom.

Dobrih sat vremena, potpuno izgubljena Merilin, rastrzana između snova o karijeri, naslućivanja i trpljenja podlih mehanizama velikih holivudskih studija, koji gaze kroz rušenje dostojanstva ali i kroz ugovore (ona je frapirana kada sazna da je honorar Džejn Rasel 100 hiljada dolara, a njen jedva pet hiljada), svoj odušak nalazi (bar prema ovoj verziji) u istovremenom naručju sinova Čarlija Čaplina i Edvarda G. Robinsona. Međutim ti delovi su dosadni i antipatični, a naročito neke predvidljive filozofsko-patetične tirade ojađenih sinova slavnih zvezda.

Film počinje bolje da funkcioniše kada krene priča o Merlinkinim brakovima, tačnije drugom i trećem. Najpre sa začuđenim, ljubomornim i mačistički orijentisanim bivšim bejzbol starom Džoom Dimađom (njemu, koji ovde zaista izgleda kao moralna, konzervativna i patrijarhalna gromada, je izgleda prekipelo kada je Merilin radila ’’Sedam godina vernosti’’ Bilija Vajldera i kada je svet obišla fotka Gerija Vinogranda sa čuvenim podizanjem haljine boje slonovače, koja se aktivirala pod udarom veštački izazvanog vetra iz podzemne železnice), a zatim i sa Arturom Milerom, koga 1955. detaljnije upoznaje na jednoj audiciji. Čak je glumački to izvrsno doneto od strane Bobija Kanavalea (Dimađo) i Adrijena Brodija (Miler).

Početak pravog poznanstva sa Arturom Milerom Merilin inspiriše, pošto je privlači pozorišna gluma, da i sama štogod prozbori o građenju lika i umetničkom postupku, sve pod uticajem njene impresioniranosti Čehovom, što slavnog pisca naspram nje veoma prijatno iznenadi. Dominik ovde poentira rušeći predrasude o glupavoj i rasnoj plavuši kojoj mozak nije ni potreban. Vreme provedeno sa Milerom je i najspokojnjiji period života Merilin Monro od kada je postala zvezda. Takođe, od sva tri njena zvanična braka, uključujući i onaj prvi, sa Džejmsom Dafertijem, taj sa dramaturgom je i najduže potrajao.

Fotografija Čejza Irvina je dobra, ali nije najjasnije po kom rezonu se opredeljivalo šta će ići u crno-beloj tehnici, a šta u koloru. Tolike cik-cak promene su takođe naškodile utisku. Najbolji domet Irvin postiže simulirajući atmosferu sredine pedesetih u koloru, kada se u priči pojavljuje Artur Miler.

Generalno, od filma ’’Blonde’’, koji je nastao prema istoimenom romanu Džojs Kerol Outs, se očekivalo više. Odnos mana i vrlina je negde 50:50, ali to nije smetalo Venecijanskom festivalu da svoj glamur uveća jednim ovakvim ostvarenjem, koje će se ipak gledati, i da mu atraktivna i glumački sve bolja Ana de Armas prošeta crvenim tepihom.