Kritika filma ‘’Pad’’: Vrhunski adrenalinski triler za razbijanje repertoarske rutine

Čekaš nekad po godinu, dve, tri da te nešto istinski kosne i prodrma, pomeri u sedištu, da bude drugačije, a kvalitetno i relevantno. Takav doživljaj sam imao sa filmom “Pad“ u režiji Skota Mana.

Obučen u žanrovsko ruho tzv. trilera opstanka ili preživljavanja, sa adrenalinskim punjenjem koje gotovo da ne spušta prilično visok nivo saspensa ni u jednom trenutku, bez praznog i mrtvog hoda, “Pad“ je ona bioskopska poslastica na koju se davno čekalo.

Skot Man je očigledno akumulirao uticaje i filmofilsku erudiciju do granice pucanja i to je moralo da eksplodira u nekom trenutku. Hičkok, a odmah iza i Brajan de Palma, uz  tek mali, početni blesak koji vas podseti na “K2“ Frenka Rodama i “Beli ambis“ Martina Kembela, pa i određene asocijacije na B triviju Pitera Kartera “Highpoint“, predstavljali su kinematografsku areu kao izazov a usledilo je vrhunsko ogledanje sve boljeg reditelja.

Sve kreće kada se troje planinara, Beki (Grejs Kerolajn Kari), Den (Mejson Guding) i Hanter (Virdžinija Gardner) penju uz liticu. Dogodi se tragedija jer Den se u jednom trenutku otkači i pogine. Beki, koja je bila sa njim u braku, ni posle godinu dana ne može da preboli gubitak. Njena prijateljica Hanter pojavljuje se u jednom trenutku (pokazaće se pravom, jer je Beki gotovo na ivici samoubistva zbog tuge) i da bi je oslobodila svega što je frustrira nudi joj novu adrenalinsku avanturu, da zajedno osvoje televizijski toranj B67, visok oko 600 metara. Osim što želi da trgne prijatejicu iz letargije, Hanter obožava društvene mreže i težak je zavisnik od lajkova. Novim atraktivnim snimcima, od kojih se zavrti u glavi, želi da pokori svoje virtuelne prijatelje (ovde Man postiže i neku, kakvu-takvu, angažovanu dozu, kritički nastrojenu prema mladima koji su se počesto i na neposredno opasan način prepustili moći i mamcima tehnologija). Beki nekako pristaje, mada nerado ulazi u taj izazov. Solidno opremljene polako kreću merdevinama prema vrhu, ali dotrajali pustinjski toranj mnogo je krupniji zalogaj nego što su mislile. Komponente konstrukcije potpuno su zarđale, derutne i veoma rizične za ovakav vid penjanja. Nekako su se popele, ali kada su pokušale da siđu, sve se okrenulo protiv njih…

Šta je vrhunska režija, skoro pa bukvalno na prostoru džepne maramice, pokazao je na najbolji način Skot Man. Vrlo dobro je izgrađen odnos protagonistkinja koje se bore protiv realnih opasnosti (visina, ptičurine-lešinari, žeđ, glad, mrak, gubitak signala na telefonima), ali u nekom trenutku, ipak samo retorički, i jedna protiv druge, kad izađu neke stvari na videlo vezane za vezu koju je Hanter imala sa Denom (doduše, ovo je jedan slabiji segment koji pomalo olabavljuje priču). Man takođe nudi svojim prilično inteligentnim junakinjama (osim ako nam ne zasmeta generalno prilično nepromišljen i ludački potez da uopšte krenu u avanturu osvajanja tornja; međutim, da nije bilo te ekstremne ideje još u scenarističkom zametku, ne bi bilo ni estetskog podviga), čitav korpus izvrsnih ideja kada se nađu u sosu, što uz njihovu spretnost, povećava šanse da se spasu. Jedino što im gotovo do samog finala ne nudi jeste – sreća. I neće je biti do kraja, sve po premisama Marfijevog zakona, bar za jednu od njih, koja će poslužiti kao sredstvo da se ova druga ipak prizemlji.

Zbog specifičnog ambijenta i uskog prostora u kome glavni likovi deluju, jer osim permanentne akcije, negde ispod (za publiku) atraktivnih prizora, tinja i psiho drama, veliki je zadatak bio pred glumcima. To je glumački trebalo izneti, a Grejs Kerolajn Kari (licem, pa i zanatskim sredstvima i harizmom, pomalo podseća na Numi Rapas) i Virdžinija Gardner na visokom su nivou i jako ubedljive.

“Pad“ Skota Mana (“Turnir“, “Heist“, “Final Score“) je najprijatnije ovogodišnje bioskopsko iskustvo i repertoarska poslastica visokog napona.