Veran Matić: Tri decenije Radija Boom93

Bili smo puno puta u takvoj situaciji – mogu da navedem nekoliko primera, pored sopstvenog. Strašnije od toga je ako to doživljavate u dugom vremenskom periodu, tridesetak godina… I ako još uvek doživljavate pretnje. Još teže je kada su bliski saradnici i prijatelji u situaciji da su im uzgroženi životi, kao i njihovim porodicama.

Godinama sam u svom ličnom prtljagu od kojeg se nikada nisam odvajao, nosio svedočenje – iskaz o tome šta su sve doživljavali Milorad Tadić i njegova porodica, kako bih mogao da svedočim iz prve ruke, autentično, ako se njemu ili njegovoj porodici nešto desi. Zbog pretnji i nasilja Marka Miloševića, sina predsednika Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, i njegovih „vojnika”, zbog upada u radio Boom 93 i pretnji smrću, Miša i porodica su se skrivali i štitili koliko god je to bilo moguće. Međusobno smo se savetovali, čuvajući se i od neopreznih izleta u svedočenju… Birali smo najbolje opcije za naše porodice i naše medije a da nismo odstupali od principa, vrednosti… I zbog toga se i Miša u jednom trenutku tokom bombardovanja sa porodicom sklonio sa radara nasilnika, u vreme kada je, suštinski, bio najugroženiji. Veoma opasno je bilo i kada se gradila alternativna mreža nezavisnih radio i televizijskih stanica koju smo stvarali tako da ne bude dostupna Miloševićevoj vlasti, sa predajnicima oko Srbije, koja je uz ANEM mrežu u Srbiji, bila kičma otpora i mirnog rušenja vlasti Petog oktobra.

Naše porodice bile su zaista naše, vodili smo računa ne samo o medijima, poslovima, već i o našim porodicama… Zato smo se međusobno lakše razumeli jer je to bilo mnogo više od profesionalnog, kolegijalnog odnosa.

Svakodnevno sam imao susret sa tom kovertom u kojoj se nalazilo svedočenje o monstruoznosti režima i ideja koje potiču direktno iz porodice zla, o preživljenoj torturi, o očekivanoj likvidaciji. Kada imate takav dokument, suočeni ste konstantno sa mogućim strašnim krajem kolege, porodice … I to je život koji smo mislili da smo ostavili iza sebe, ali stvarnost nas demantuje. Ostavljali smo iza sebe usmena ili pismena svedočenja za porodice, i javnost. Pravili smo dokumenta koja će olakšati poziciju našim porodicama u slučaju da nas neko likvidira. Smejali se često tome u nekim trenucima, ali… moramo se podsetiti te atmosfere, zbog svega što nam se, nažalost, i danas događa. I zbog nekažnjvosti koja je, nažalost, u međuvremenu prevladala.

U takvim okolnostima, Radio Boom 93 je navršio punih 30 godina. Zato ova činjenica zaslužuje mnogo više od puke konstatacije jer pored iskrenih čestitki predstavlja povod za kratko podsećanje kroz šta je sve prošao ovaj požarevački radio koji je davno prerastao lokalne okvire.

U dobrom delu tog puta, putanje su nam se ukrštale zahvaljući vlasniku Miloradu Miši Tadiću koga sam upoznao pre tri decenije kada je hrabro zakoračio u prostorije Radija B 92 sa željom da uči na našim dotadašnjim iskustvima i da na lokalnom nivou emituje ono najbolje, a što je do tada moglo da se čuje samo u Beogradu. Između nas je proradila hemija istomišljenika, vizionara i bliskih saradnika, koji su ostali nerazdvojni do današnjih dana.

Značajnu ulogu u tome je odigrao ANEM koji smo ubrzo formirali, trasirajući pionirsko umrežavanje radio i televizijskih stanica širom Srbije. Miša je u međuvremenu bio koordinator Asocijacije nezavisnih elektronskih medija u teškim vremenima borbe sa Miloševićevim režimom. Pozicija Radija Boom 93 bila je dodatno otežana činjenicom da je u Požarevcu tokom devedesetih živeo Marko Milošević koji je nemali broj puta pretio redakciji zbog njihove uređivačke politike i reemitovanja svetskog servisa BBC i programa drugih stanica. Radio Boom 93 je tokom demonstracija zbog krađe lokalnih izbora 1996/’97 zabranjen, baš kao i Radio B 92. Zajedno sa stanicama ANEM-a smo prolazili kroz mnogo toga tokom tzv. „veselih devedesetih”, uključujući i bombardovanje o kojem sam već pisao…

Period posle Petog oktobra, svima je doneo izazove u kojima se svako snalazio kako je znao i umeo. Ni Radio Boom 93 nije bio lišen brojnih problema i razočaranja u ono što su donele demokratske promene i medijska tranzicija, u kojoj je bilo neuporedivo više razumevanja za one bliske novim vlastima. Osnivanje Radio caffe-a pomoglo je opstanku i razvoju Radija Boom 93 po istovetnom biznis modelu druge dve članice ANEM-a: Radija 021 u Novom Sadu i OK Radija u Vranju čiji je kafić „No comment” nedavno zatvoren zbog pretnji, napada i opstrukcije optuženog Dragana Nikolića Kantara i njegovih ljudi.

Spremnost za edukaciju, primenu novih znanja i modernizaciju učinile su da ovaj požarevački radio i danas bude relevantan. Medijska istorija ovih prostora ne može se zamisliti bez studije slučaja Radija Boom 93 koji je mnoge nadživeo i pokazao da se može opstati u okruženju koje nikada nije bilo prijateljsko u meri u kojoj to zaslužuju mediji koji promovišu i štite javni interes. Značaj ovog radija nadilazi lokalne okvire i zato je važna ova godišnjica koja je i dokaz posvećenosti svih koji su tokom tri decenije ugradili deo sebe u opstanak i razvoj Radija Boom 93. Neki, nažalost, više nisu sa nama, poput Dušana Mašića, koji je pomno pratio rast i razvoj ovog radija i koji je iza sebe ostavio jedno od ključnih svedočanstava – knjigu „Talasanje Srbije” o vremenu kroz koje smo zajedno prošli.

Niz svedočenja zabeležen je u brojnim knjigama i stručnim radovima o inovativnosti, strasti i vrlo konkretnim poduhvatima. Kada je krajem 1996. godine zabranjen Radio B 92, odlučili smo da uzvratimo mnogo snažnije. Uz pomoć BBC–ija, koji nam je ustupio satelitski prostor i dekodere za radio stanice, pokrenuli smo satelistku mrežu kojom smo premrežili ANEM-ove stanice. Usledila je kontraofanziva režima, tražen je status persona non grata ambasadora Velike Britanije… Tražili smo da se izborimo sami sa tim pretnjama, i dobili smo podršku. Niko se nije povukao iz ovog zajedničkog projekta. Iako su pretnje bile vrlo drastične. Jedna od verzija ove situacije dokumentovana je u blogu Zorana Čička.

Iz Bloga #malacvecara Zorana Čička objavljenog 10. juna 2021.:

Memoari ratnog ambasadora (Ajvor Roberts, „Razgovori sa Miloševićem”, 2012)

“…Par meseci posle bizarnog slučaja sa dekoderima postavilo se pitanje malog lokalnog radija Boom-93 iz Požarevca, koji su vlasti u tom gradu, koristeći razne instrumente državne i paradržavne prinude, proganjale – a novinari su se, naravno, žalili Robertsu. Nekako u isto vreme, Beobanka – u kojoj sam tada radio – imala je problem sa povratkom u međunarodni sistem elektronskog plaćanja, SWIFT, iz kojeg je bila isključena 1992. godine. Nigde nije precizno pisalo da li je i članstvo u SWIFT-u obuhvaćeno tzv. spoljnim zidom sankcija (koji je ostao na snazi posle Dejtona) ili ne, i jedna savesna Belgijanka, činovnica u sedištu ove međunarodne bankarske asocijacije, tražila nam je, stalno, neke dodatne potvrde… Na poruku koju sam poslao Robertsu – da imam problem sa Briselom – dobio sam pomalo enigmatični (i duhovito dvosmislen) odgovor: „A ja imam problem sa Požarevcem” i poziv na ručak. Sutradan smo trgovali, između supe i glavnog jela, a već kod kolača je bilo jasno da se na članstvo Beobanke u SWIFT-u ne primenjuje spoljni zid sankcija, a da Boom-93 više neće imati problema u radu. I ovaj dogovor – kao i svi drugi postignuti sa Robertsom – bio je, kako je to sada moderno, a gramatički nepravilno, reći: ispoštovan…”