Pixies u Beogradu – Dve godine čekanja su se isplatile!

Pixies su pre 33 godine prvi i do sinoć jedini put nastupili u Beogradu u trenutku kada su imali iza sebe svega dva albuma, Surfer Rosa i Doolittle. Čak iako uzmemo u obzir da bend nije postajao od 1993. do 2004. godine kao i da je diskografska pauza između Trompe le Monde i Indie Cindy bila pune 23 godine i dalje je to preduga pauza između dva gostovanja ovog, nominalno, bostonskog benda. Valjda je to u velikoj meri i doprinelo prilično dobroj poseti od oko 6000 ljudi na Tašmajdanu, kao i fantastičnoj atmosferi kako na bini tako i u publici.

Kada se desi koncert poput ovog, pisati izveštaj je vrlo nezahvalan zadatak. Ako se faktografski naređa sve po redu gubi se sva lepota koncerta, dok sa druge strane, na koji god način probali da prenesete atmosferu to neće biti ni 10 procenata onoga čemu je publika zapravo prisustvovala.

Sve je bilo u savršenom skladu u toku ta dva sata tokom koje su nas Pixies propisno izrešetali svim hitovim iz njihovog bogatog arsenala. Od fantastičnog zvuka koji se prostirao Tašmajdanom, do benda, preko publike i setliste, neosporno je svaki fragment koji čini dobar koncert bio na mestu. Nije bilo uobičajenih pozdrava sa bine između pesama, Frank Black se po svom ustaljenom običaju publici nije obratio nijednom tokom koncerta, već je sav fokus bio na pesmama.

Ređali su ih kao perfektno uigrana mašina, bez pauza, priprema, dogovora, iako ni na jednom koncertu bend nema formalnu setlistu već na bini drže spisak od nekih 60ak pesama koje su u opticaju na turneji. Taj detalj dodatno doprinosi neposrednosti koja krasi ovaj bend.

Pixies trenutno zvuče kao da nije prošlo 30 i nešto godina od njihovog debija. Nisu usporili tempo ni za sekund, ne „odrađuju“ koncerte, Frank Black nikad bolje nije izgledao, a glas ga i dalje ne izdaje, Joey Santiago je neverovatan na gitari, dok je David Lovering zver za bubnjevima koje se ne bi postideo nijedan pank bend. Tu je i Paz Lenchantin, kojoj bi trebalo posvetiti poseban tekst jer kada neko sa takvim žarom uskoči u cipele koje je nosila Kim Deal i to uradi tako samouvereno i dostojno, to zaslužuje barem naklon, a i mnogo više od toga.

Otvorili su furiozno sa Cactus i Bone Machine, nakon kojih su usledile Gauge Away i Brick is Red, kako bi nas vratili na sam kraj 80ih i njihova prva dva albuma. Nastavili su u istom tonu, brzo i furiozno, uz tek sporadične lagane momente negde na sredini koncerta kada je Frank Black svog Telekastera zamenio akustičnom gitarom. Nizali su se hitovi Gigantinc, Monkey Gone to Heaven, Debaser, Hey tokom kojih je publika često nadglašavala bend sa bine.

Sprega bend-publika je tokom celog koncerta bila impresivna, a kiša koja je pokušavala da pokvari ugođaj je u velikoj meri doprinela još boljoj atmosferi. Zanimljivo je da je samo dva dana ranije na koncertu u Zagrebu taj momenat odnosa publike i benda izostao kako je primetio kolega Zoran Stajčić sa portala Ravno Do Dna, iako su na tom koncertu odsvirali skoro 10 pesama više nego sinoć.

No, valjda je činjenica da se srpska publika zaista uželela ovakvih koncerata, kao i to da su prošle tri decenije od poslednjeg susreta sa Pixiesima, doprinela sjajnoj atmosferi. Naravno, kako to obično biva, kulminacija je došla tokom, bez sumnje, najvećeg hita Where is My Mind koja je bila pretposlednja. Nakon nje, zatvorili su koncert impresivnom obradom pesme Winterlong, Neila Younga.

Situacija u Srbiji, kao i u svetu, u trenutku kada su nas Pixies prvi put posetili 1989. i danas se nije bitno promenila. Tada su tenzije u regionu ključale i polako se pripremale da eksplodiraju, što nije daleko od onoga čemu svedočimo danas, uz nadu da ni u kom scenariju neće kulminirati na isti način. Sa druge strane, celokupna situacija u Evropi je iz dana u dan sve dramatičnija, bez ikakve naznake poboljšanja. Ali onda, na barem dva sata, bostonska četvorka uspe da te stravične slike učini bledim i nebitnim.

Ovo je bio jedan od onih koncerata posle kojih izađete i vidite toliko euforične publike koju krasi kez od uva do uva. Ako im je to bila namera, uspeli su. Ako je to ipak slučajan splet okolnosti, hvala im što su mu doprineli da bude tako impresivan.