Intervju sa Brankom Schmidtom: Završavamo na dnu istog bureta

Boom 93: Vaš opus je veoma cenjen u regionu, a i šire. Hteli bismo da malo prođemo kroz Vašu filmografiju i karijeru koja je izuzetno respektabilna. Vi ste imali privilegiju da svoje prve filmove napravite u boljim i bogatijim uslovima, još za vreme jugoslovenske kinematografije.

Branko Schmidt: Ne samo to. Ja sam imao veliku privilegiju da je, kad sam upisao Akademiju, na prvoj godini predavao oskarovac Dušan Vukotić. Na drugoj godini mi je predavao Ante Babaja, a na trećoj Krešo Golik. Četvrta je bila izborna, pa ste mogli birati šta hoćete. Na kameri je bio Nikola Tanhofer, a Radojka Tanhofer na montaži. Ranko Marinković na dramaturgiji, a Zvonimir Berković je predavao scenarij. Šta da vam kažem… Ja sam imao takve profesore, mi smo imali takvu sreću, mislim na moju generaciju. A meni je posle pomogao Krešo Golik, moj najdraži profesor, i ja vjerujem da sam njemu bio najdraži student. On me je odveo kod Palme Katalinić, koja je tada bila urednica dramskog programa u TV Zagreb, kad je zagrebački dramski program bio najjači u bivšoj državi. Ja sam tamo za vrijeme studija snimio tri televizijska filma. Dakle, možete zasmisliti sa kakvim profesionalcima sam radio.  Kad sam radio prvi, Arsen Dedić mi je pisao muziku. Igrali su Mira Furlan i Zlatko Vitez. Dakle, ja sam uletio naglavačke u kinematografiju. Taj film je napravio veliki uspeh i to je meni otvorilo vrata dalje. Mene su televizija i Krešo Golik stvorili. Onda je došao prvi celovečernji bioskopski film, počeli smo 1987. godine da ga snimamo, a izašao je ’88, ’’Sokol ga nije volio’’.

Boom 93: Taj film je i dan danas izuzetno cenjen. Posebno zbog izuzetnog glumca i velikana Fabijana Šovagovića i to mu je verovatno jedna od najboljih uloga.

Branko Schmidt: Ima on još izvrsnih uloga. Ima i u Babajinoj ’’Brezi’’, kod Mimice u ’’Događaju’’… Fabijan ima niz izvanrednih uloga. S jedne strane, moj filmski otac je Krešo Golik, ali bila je jedna pozorišna predstava koja je igrala preko sedam godina u Gavelli, i on, Šovagović, je meni kao debitantu, iako je bilo sedam-osam režisera koji su htjeli to režirati, dao da ja to režiram.

Boom 93: Kako se dalje razvijala vaša karijera nakon tog uspešnog debija?

Branko Schmidt: Još me on povukao, pa je i idući film isto bio slavonska tematika, a to je ’’Đuka Begović’’. Mene su u početku jako vezali uz selo, uz Slavoniju, mada sam se ja rodio u Osijeku, živeo na drugom katu, tramvaj mi je išao ispod prozora. Nisam imao ni baku ni deku na selu.

Boom 93: Ali su Vas proglasili za eksperta ruralnih tema na fonu istorijskih zbivanja.

Branko Schmidt: Jeste. Nisam imao nikakve veze sa selom, ali me je Fabijan uvukao u taj svijet. A onda je došao rat i onda smo prekinuti. Ja sam bio u takvom zaletu, ali eto…

Boom 93: Čini mi se da ste upravo Vi, od kada se hrvatska država osamostalila, sa ove umetničke strane, korektiv i kritičar vlasti. Kada je film u pitanju, uz rumunske sineaste koji su vodeći u angažmanu u kojem ukazuju na korupciju, Vi ste možda najubedljiviji u regionu kada je u pitanju kritički odnos prema stvarnosti, onima koji kreiraju naše živote sa nekih pozicija. Takođe, na već duže vreme aktuelnu temu migranata, upravo ste Vi među prvima napravili film, ’’Put lubenica’’.

Branko Schmidt: Preskočili ste devedesete. Ja sam iz grada Osijeka, koji je za vrijeme rata dosta propatio, i ja, i moji roditelji, i tako dalje. Neko vrijeme, baš u tim devedesetima ja nisam imao kritički odnos prema vlasti i tada sam napravio neke od svojih najgorih filmova. Svako ko se ozbiljno bavi ovim poslom treba imati odmak od događaja, a ja sam bio prevruće glave i onda sam radio neke stvari koje sigurno nisu dobre. Ali, ko ima sve dobre filmove?

Boom 93: Uči se kroz greške…

Branko Schmidt: Uči se i kroz greške. Ja sam svoje greške dosta skupo platio. Ali, uspio sam se resetirat. I krenuo sam u nekom drugom pravcu, u kritičkom tonu prije svega. Moj film ’’Kraljica noći’’ još ne, ali ’’Put lubenica’’ je već početak kritike hrvatskog društva. A onda i ’’Metastaze’’ i ’’Ljudožder vegetarijanac’’ i onda drugi filmovi koji su došli.

Boom 93: Kada ovdašnji filmofili i kritičari pričaju o Vašem opusu uglavnom su saglasni da su upravo ’’Metastaze’’ i ’’Ljudožder vegetarijanac’’ izazvali pravi potres na estetskom planu i u smislu svoje društvene angažovanosti i kritičke oštrice praktično stekli kultni status. Da li su otišli i negde van regiona na neke festivale?

Branko Schmidt: Ne toliko ta dva. Najveći uspeh u tom smislu je doživio film ’’Put lubenica’’, koji je pobedio u Monpeljeu. Dobili smo Zlatnu Antigonu, dobili smo 70 hiljada eura za distribuciju u Francuskoj, gde smo krenuli sa 13 kopija. To je bio jedan ozbiljan posao a među B festivalima taj je među najjačima. To je bio moj najveći uspeh. Što se tiče regije, ’’Metastaze’’ su bile na Festu.

Boom 93: Kako su ’’Metastaze’’ prošle u hrvatskim bioskopima?

Branko Schmidt: Onda još nismo imali mehanizme da zaštitimo film od piraterije. Ja sam film’’Metastaze’’dao titlati na Hrvatsku televiziju. I nakon dva-tri dana pojavio se na You tube-u. A mi smo u prvoj sedmici prikazivanja imali 20 hiljada gledatelja, što je jako respektabilno za hrvatski film. Cijeli hrvatski film u proseku napravi 4 ili 5 hiljada gledatelja. Međutim, ko prati internet, You tube, svako malo on dobija nove gledatelje, prešao je 500 hiljada i maltene dolazi do miliona. I onda se ispod u komentarima ljudi počnu vrijeđati po nacionalnoj osnovi. Ne samo iz eks Juge, nego i iz drugih zemalja, počnu nekakve uvrede i onda You tube skine film. I onda on ponovo bude postavljen i iznova krene. Koliko ja pratim to je 7 ili 8 puta skinuto. Tako da sam bog zna koliko je ljudi to gledalo. Možda je to u cijeloj bivšoj Jugi i najgledaniji film, ali na ovaj način, kroz pirateriju. Ja sam se posle samo prepustio i nisam se htio bavit time da ga zaštitim i tako to. Neka ljudi gledaju. Film je da se gleda, a ne da nešto posebno zaradimo.

Boom 93: Jako dobro funkcionišete sa glumcima, to bismo posebno apostrofirali. Pominjali smo prva dva filma koja ste uradili gde je dominirao Fabijan Šovagović. Da li je Rene Bitorajac sada taj Vaš izbor i onaj sigurni pik u poslednje vreme?

Branko Schmidt: Mi smo pravi fenomen. Radili smo zajedno tri filma, ’’Metastaze’’, ’’Ljudožder vegetarijanac’’ i ovaj zadnji, ’’A bili smo vam dobri’’, i on je za sve te uloge dobijao Zlatnu arenu za mušku ulogu u Puli. Ne znam da postoji neki takav tandem od kad je Pule da je neki gumac sa nekim rediteljem tako bio uspešan. Igrao je on i kod Tanovića, u filmu koji je dobio Oskara i tako dalje, ali mislim da je pokazao sav raskoš svog talenta upravo kroz suradnju sa mnom. Ali zanimljivo je nešto drugo. Mi kad se vidimo, to klikne, počnemo raditi i to funkcionira. Međutim, privatno, mi nikada nismo popili kavu, pivo. Ne znam zašto se ne družimo, jer se nikada nismo posvađali, nikada nismo imali nikakav konflikt. Poznajem mu suprugu, on moju, sretnemo se nekad svi zajedno na festivalima. Ali privatno, da mi sad sjednemo i popijemo nešto, to ne.

Boom 93. Da ne zaboravimo jedan posve drugačiji film, a to je ’’Imena višnje’’ sa Nadom Đurevskom i Ivom Gregurevićem. Nažalost, oboje ih nema više. Kakva su sećanja na taj rad, na tu saradnju? Vi ste po brojnim filmovima jedan robustan reditelj u rukopisu, pa kako ste se odlučili da odete u jednu takvu priču?

Branko Schmidt: Nažalost, nema ni Nade ni Ive. Ivo je bio moj vjenčani kum, tako da mi je to posebno emotivno. Što se tiče tog filma, dopao mi se jako scenarij koji mi je poslao Josip Mlakić, scenarist i književnik iz Srednje Bosne. Možda ste me više doživeli kroz ’’Metastaze’’ i ’’Ljudoždera vegetarijanca’’ da sam ja neki robustan reditelj, ali ja ne bih rekao. Što se tiče ta dva filma, to je bio neki bunt u meni, gde sam osjetio kako stvari funkcioniraju i kako država srlja u propast i nešto što smo vjerovali devedesetih da će biti Švicarska, postaje ono što se tiče svih zemalja koje su činile bivšu državu, da završe na dnu istog bureta. To otrežnjenje i taj bunt, krađa i kriminal i sve skupa što se dešava, sve se to kod mene nakupilo i eksplozija je bila u ’’Metastazama’’ i ’’Ljudožderu vegetarijancu’’. Ta energija u tim filmovima je došla baš iz te moje nemoći da nešto promjenim. I tu sam ispustio taj gnjev iz sebe.

Boom 93: Šta nam možete reći o Vašem novom filmu ’’A bili smo vam dobri’’, koji na 4. Somborskom filmskom festivalu ima srpsku premijeru? Prošle godine je bio na Festivalu u Puli, gde je dobio, kao što smo rekli, i nagrade u određenim kategorijama.

Branko Schmidt: On je dobio dve Zlatne arene, za scenarij i Rene Bitorajac za glavnu mušku ulogu. Ja sam se već bavio temom veterana rata ili branitelja, što mi je malo iritantan izraz, i to ako Ministarstvo branitelja shvati jednom, ono će biti Ministarstvo veterana rata, kao što to ima Izrael ili ljudi iz drugih država koji su bili u ratu. Ne znam da li ste gledali moj dokumentarni film ’’Panj pun olova’’ koji je bio na festivalu Dokufest u Beogradu? Tamo je dobio neke nagrade, a u Zagrebu je bio na ’’Danima hrvatskog filma’’ gde je jako dobro pimljen, a takođe i svijetu je dobio jako puno nagrada. Dakle, ja sam se tematikom tih posljedica, PTSP-a, već bavio. Ja se sjećam kada sam bio u Beogradu kako mi je prišao jedan čovjek i rekao: ’’Pa svaka Vam čast! Mi ovde nemamo takav film koji govori o istom problemu. To se gura pod tepih. A Vi ste to prikazali ovako otvoreno i jasno i glasno!’’.

Boom 93: Da li to možda ima veze sa pobedničkom stranom u ratu i gubitničkom, uslovno rečeno?

Branko Schmidt: Mi smo u ratu svi gubitnici! Ne bih se složio da to ima s tim veze. Ja sam nekako otvorio tu priču. Nakon toga, uslijedio je ovaj igrani film. Nadam se da ću napraviti još jedan dokumentarni film o jednom pukovniku. To nije ništa novo niti origiinalno u tom smislu da smo vam u ratu bili dobri, da smo bili sjajni, a sada u miru svi od tih ljudi sa problemima okreću glavu i prave se malo blentavi. Zamislite te ljude koji su izgubili, na primjer, neke organe a vi od tih ljudi sada okrećete glavu. Oni su stvarno u jednom trenutku podigli jedan šator pred Ministarstvom branitelja na Savskoj cesti i prosvjedovali protiv ministra koji je donio neki zakon kako bi neke privilegije koje su imali nekako skresao. U filmu ’’A bili smo vam dobri’’ je praktično replika na taj događaj. U jednom trenutku kada ih je policija pokušala rastjerati, oni su donijeli plinske boce i prijetili da će dignuti i Ministarstvo i sebe i sve u zrak. Ta akcija je u filmu prikazana, a sve kod njih dolazi iz te nemoći i pokušaja tih ljudi da skrenu pažnju na sebe i na svoje probleme. Nije stvar  tome da se od njih traži da li imaju nekakve privilegije, nego da ih se tretira adekvatno. Samo u tome je suština, da im se ne okreće glava i da im se pruži ruka, ako treba. A na da imaju neke bijesne privilegije. A to je završilo tako da sad imaju nove privilegije, a to ljude još više iritira i još više okreću glavu. To je potpuno kriva stvar. Tim ljudima treba nekakav zdrav kontakt i treba ih vratiti u život. Tu smo svi pogrešili. Oni trebaju pomoć da se vrate u svakodnevicu da rade, a ne da im daješ penzije ili nešto drugo, da sede za šankom i da ne rade ništa, da su teret i sebi i obiteljima.

Boom 93: Hvala Vam mnogo na ovom razgovoru i što ste nam pružili prilku da zajednički prođemo kroz Vaš opus. Vi vrlo dobro znate koliko filmski svet ovde poštuje Vaše delo i veoma nam je drago što, sada već počesto, možemo da Vas viđamo na festivalima u Srbiji.

Branko Schmidt: Ja sam ovdje jedan od prvih koji su došli u Beograd nakon rata. Imam prekrasne prijatelje od Sombora do Niša, Leskovca, Beograda. Evo sada i iz Požarevca. Mislim da jedino što nam treba u ovom trenutku  je  suradnja i zajedništvo i neka perspektiva. Ovaj jezik, kako god se zvao, još uvijek se ne treba titlovati, jer se razumijemo dosta dobro, rekao bih odlično. I ne vidim razloga da ne radimo što više, da se što više družimo i na opštu dobrobit budemo malo pametniji od naših političara.