Prva Požarevljanka koja je stigla do vrha Ararata

Planina Ararat se nalazi na krajnjem severoistoku Turske na granici sa Jermenijom i Iranom i vulkanskog je porekla. Njena visina dostiže 5137 m.n.v. Ararat je poznat po legendi o Nojevoj barci. To je planina čiji je vrh tokom čitave godine prekriven snegom i ledom. Za mnoge planinare put do vrha ove planine predstavlja poseban izazov samim tim što je nadmorska visina preko 5000 metara, a na te visine ljudski organizam nije navikao. Penjati se na vrh ove planine  je  nešto na šta se pripremate godinama i nešto što predstavlja jedan svojevrstan poduhvat u životu svakog planinara.

Prosečne temperature u letnjim mesecima julu, avgustu i septembru kada je glavna penjačka sezona, su od 10 do 15 u plusu preko dana, a noću se spuštaju i na minus 10 do  minus 15 stepeni.

 „Već deset godina planinarim i nakon svih  godina priprema i odlazaka na mnoge  visokogorske uspone iznad 2000 metara ove godine sam se odvažila i poželela da dostignem  vrh koji je do sada za mene  bio samo san. Grupa od nas devetoro u organizaciji planinarskog kluba Jastrebac  je 21. jula krenula put Turske. Spomenuću i jednu zanimljivost sa ovog putovanja, organizator puta i vodič je iz Kruševca,  inače unuk našeg  čuvenog Milivoja Živanovića.” – rekla je Maja Miljković.

Po Majinim rečima put od 2.200 km su odlučili da pređu  avionom da ne bi sebi dodatno crpeli snagu koja je prekopotrebna za veliki uspon.  Osam dana ekipa je provela u putu, 5 dana na samoj planini. Let od Beograda do Istanbula trajao je nešto manje od dva sata a onda nakon toga let za provinciju Van koja je na  krajnjem severoistoku Turske. Posle dva avionska leta ekipa je  nekoliko sati putovala autobusom i kombijem da bi konačno stigla do planinarskog kampa, odakle je i krenula  avantura.

Tri kilometra  završnog uspona do vrha Ararata  kao čitava večnost

Put do vrha se osvaja postepeno uz adaptaciju organizma na visinske razlike. Bazni kamp je smešten na  3400 metara nadmorske visine u koji  su se ekipe  vraćale i provele tri noći. „Završnu noć  ekipa je provela u kampu na visini od 4.200 metara. Zatvoreni u šatorima, u extremno teškim vremenskim uslovima. Jak vetar i oštar hladan vazduh  otežavaju disanje. Na završni uspon ide se noću jer kažu iskusni planinari  tokom dana nije preporučljivo da se ide zbog lavina. Maja objašnjava da je završni uspon od 3 km i 300 metaraa trajao nekih šest sati, što znači da su u proseku po kilometru prelazili oko 500 metara. To samo ukazuje koliko je put težak i zahtevan. U običnim uslovima tih 3 kilometra  i 300 metara mogu da se pređu za petnaestak minuta laganim hodom.

Jedna od najvažnijih stvari je dobra priprema kaže Maja i  jako je bitno šta jedete i da pijete.

„Morate unositi dovoljnu količinu vode  i drugih tečnosti da organizam ne dihidrira. U kampu je kuvar svakodnevno spremao obroke koji su se sastojali od čorbi i povrća, unosili smo dosta tečnosti i jeli voće. Redovno smo proveravarali saturaciju, tj nivo kiseonika u krvi i puls i po tome donosili konačnu odluke i ocene kako ko treba da se hrani i koliko vode da pije. Gore je razređen vazduh, problem su naše misli, problem je što može da krene visinska bolest. Niko ne zna kako će organizam da prihvati tu visinu,zato je priprema jako važna, – naglašava Maja.

Kada se nađete na visini od 4200 i 4500  može se javiti i takozvana visinska bolest koja obuhvata niz simptoma koji se javljaju pri boravku na velikoj nadmorskoj visini. Obično se javlja iznad 2500 m, često pri brzom usponu koji ne dozvoljava telu da se prilagodi. U većini slučajeva radi se o blagom poremećaju koji uključuje glavobolju, gubitak apetita i mučninu i ne zahteva intervenciju lekara, ali je neophodno hodati što sporije kako bi pratili stanje tela svih članova ekipe.

„U jednom trenutku se na toj visini javi dezorjentisanost, hodaš i spavaš i govoriš sebi možeš dalje. Kreće mučnina i organizam ne prihvata ni kap vode, ni hranu takođe. Ukoliko pokušate da se pokrijete da navučete nešto preko usta da se zaštitiite od hladnoće vi ustvari ne možete da dišete. U trenutku kada dođete do visine od skoro 5000 metara,  gledate i  vidite da je vrh tu ali to je nešto što je najteže jer tih 200 metara do vrha ide konstantno u visinu. Svaki  metar oduzima snagu i energiju. To je momenat kada poželiš da odustaneš. Tada krećemo da bodrimo jedni druge jer svi imamo isti cilj. Kada konačno ugledate vrh planine  i vidite oblake je trenutak koji svaki  planinar željno isčekuje. Doći do vrha, ispuniti neki svoj cilj i svoj san je nešto nestvarno i nešto što nam ostaje za čitav život. Zajednički cilj nas je motivisao da stgnemo do vrha. – istakla je ona.

Inače, Maja Miljković je bila i najmlađi član ekipe, a najstariji je iz Zaječara i ima 68 godina.Od devet članova ekipe tri  su bile žene. Jedna je članica Planinarkog Kluba Jastrebac iz Kruševca, dok je druga iz Kraljeva. Osim Maje,u ekipi je bio još jedan Požarevljanin, član planinarskog kluba Braničevo iz Požarevca, Rajko Janković.

Na pitanje Boom 93 šta ovakav poduhvat govori o ženama i njihovim sposobnostima, Maja dodaje da je i u planinarenju kao i u većini drugih sportova mnogo  više muškaraca nego žena,  one su često podcenjene,ali dodaje da žene mogu apsolutno sve što požele i često imaju više hrabrosti nego muškarci, pa i u ovako ekstremnim sportovima i poduhvatima kao što je penjanje na najviše planinske vrhove.

„Žena može da ostvari sve što poželi, da dotakne zvezde, ne postoje granice ukoliko se posvetimo određenom cilju i ukoliko naše želje i mogućnosti uskladimo u nekom trenutku. Najteži momenat u takvim akcijama je u suštini to da se vi borite sami sa sobom. Konstantno vodite neku unutrašnju borbu, da li je bolje da se vratim  ili nastavim, i kada shvatite da ste se ipak spremali za to mesecima i godinama onda  nastavite do cilja.“ – naglasila je Maja.

Ono što je najvažnije, Maja Smiljković je sa članovima svog tima stigla na vrh Ararata odakle su  viorile zastave planinarskog kluba „Jastrebac“ iz Kruševca i planinarskog kluba „Vukan“ iz Pozarevca,  a bila je i promocija LJKI na 4.000 m.n.v. sa planinarom iz Kenije. Maja već planira nove avanture u kojima će osvojiti  neke nove daleke vrhove a gde će stići videćemo.

Pre nekoliko godina  još dve Požarevljanke su se  takođe odvažile i penjale iznad 5000 metara nadmorske visine na Elbrus,ali Maja Smiljković je Požarevljanka koja je popela visinu od neverovatnih 5137 m i to će ostati zapisano u istoriji  planinarskog kluba Vukan.