Da li je rudnik zlata u Žagubici vredniji od svega što bi ugrozio?

Iz pitome i zelene mlavske doline u Homolje se ulazi kroz Gornjačku klisuru, kapiju istočne Srbije čije nazubljene stene motre na vas dok vijugate novim putem koji prati tok Mlave ka Žagubici. Još pre ulaska u klisuru osetite promenu klime, pa po dotad vrućem majskom danu odjednom postaje hladovito, prijatno i huči voda – mnogo vode, odasvuda, sa česmi, izvora i potočića koji se veselo i brzo strmoglavljuju u reku koja ih prima u maticu svog korita.

Put me vodi pokraj Žagubice, u atar obližnjeg sela Laznica, gde je planiran rudnik zlata Potaj čuka Tisnica kanadske kompanije „Dundee precious metals“. Tamo me, na terenima još netaknute prirode, čekaju dva mlada biologa istraživača, Marko Šćiban i Miloš Nikolić iz novosadskog Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. Kasnim, jer putem često zastajem da bolje vidim magičnu lepotu ovog kraja i pokušavam da je sačuvam kamerom fotoaparata. Na pola puta, kako se sunce popelo već visoko iznad Crnog vrha, odlučujem da se sa dva biologa nađem na vrelu Mlave kad završe svoj posao.

„Da podelim sa vama zanimljive ptičarske podatke za koje javnost malo zna, a po čemu je okolina Žagubice čuvena: Kod sela Jošanica smo tokom ornitoloških istraživanja pre 6 godina, po prvi put u Srbiji potvrdili gnežđenje brezovog zviždka (Phylloscopus trochilus). Inače, kao što mu ime kaže vrsta se gnezdi u severnim šumama breze, jove i drugog listopadnog drveća. Takođe, 2012. je po prvi put u Srbiji bilo potvrđeno gnežđenje ružičastog čvorka (Sturnus roseus) u Srbiji i to baš kod Žagubice. Ova vrsta, inače, naseljava centralnu Aziju, a kod nas se neredovno pojavljuje u potrazi za hranom. Inače, područje Žagubice jedno je od zoološki slabije istraženih područja Srbije i tek bi trebalo da uslede zanimljiva otkrića u godinama pred nama. Važno je samo da se sačuvaju planine, reke i ljudi!“ – tako se u martu ove godine na Fejsbuk grupi Odbrana reke Mlave, čuvarima Mlave i Homolja javio Marko Šćiban, biolog istraživač iz novosadskog Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

Sada je sa svojim kolegom Milošem Nikolićem došao da nastave započeti posao i ovaj put popišu sve vrste ptica i insekata koje pronađu u zoni planiranog rudnika zlata na Homolju.

U cik zore su krenuli u obilazak terena – Marko u zonu Potaj čuke i šuma uz tokove potoka Valja Sake, Bigar i Jagnjilo, a Miloš kanjonom Crne reke, pritoke Velike Tisnice. Vodič im je bio lovočuvar žagubičkog lovačkog udruženja „Jovan Šerbanović“. U Markovom delu – Potaj čuka, koji je planom predviđen za početnu fazu rudarenja, trajno bi se zagadili vodotoci i staništa živog sveta, a što se tiče konkretno ptica i insekata, neke praznine u znanju o vrstama bi trebalo da popuni njegovo današnje istraživanje. Po onome što dosad znamo iz Izveštaja o stanju diverziteta Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, na lokalitetu ima čak 40 strogo zaštićenih i 34 zaštićenih vrsta ptica, dok jedna (jarebica – Perdix perdix) ima status ugrožene vrste prema IUCN (Međunarodna unija za očuvanje prirode), a po Bernskoj konvenciji posebno je značajna prepelica Coturnix coturnix.

Po javno dostupnim podacima, lokaliteti područja Tisnica značajno su stanište za gnežđenje ptica grabljivica – sivog sokola (Falco peregrinus) i surog orla (Aquila chrysaetos), ali i ostalih vrsta kao što su drozd kamenjar (Monticola saxatilis), planinska strnadica (Emberiza cia), siva žuna (Picus canus) i jarebica kamenjarka (Alectoris graeca). Crna reka je najznačajnija desna pritoka Velike Tisnice u njenom srednjem toku, pre nego se u Žagubici spoji sa Vrelom stvarajući reku Mlavu. Crna reka, a i sama Tisnica su, kao što i naziv projekta kaže, u obuhvatu i zoni uticaja prostornog plana za rudnik zlata Potaj čuka – Tisnica. Miloš je i tu sproveo svoje istraživanje.

Dočekujem ih na vrelu Mlave u popodnevnim časovima. Ne izgledaju umorni i prelazeći preko mostića, koji ispod samog vrela vodi u istoimeni motel, Marko u ruci drži strižibubu i zajedno je zagledaju i komentarišu. Dok sedimo pored uvek hladne mlavske vode, brzo na svojim telefonima proveravaju dostupne podatke, upoređuju fotografije i unose još jednu vrstu insekta, strižibubu koju su našli baš tu, na vrelu Mlave. Nestrpljivo očekujem utiske i rezultate sa terena planiranog rudnika i istražnih polja, ali kod naučnog rada nestrpljenje je isključeno. Registrovani i sistematizovani rezultati biće predstavljeni u narednim nedeljama, kako kažu. Umesto toga, pričaju da je svako od njih na svom delu terena imao preko 400 unosa različitih vrsta ptica i insekata, da su mnoge od njih ugrožene, retke i da svedoče o sveukupnoj očuvanosti, bogatstvu i zdravlju ekosistema koji su obišli. Takođe, veliki deo popisanih primeraka spada u zaštićene i strogo zaštićene vrste čija se staništa ne smeju narušavati ljudskim aktivnostima. To su sve dobre vesti, ali i razlog za zabrinutost, jer u praksi naša država i ljudi profit stavljaju ispred zaštite prirode, zdravlja i opstanka živog sveta. Marko ističe da je na jednoj padini ispod bušotine istražnog polja, video tragove oticanja zagađujuće podzemne vode koja se izlila u potok Valja Sake. Govore mi i o svojim istraživanjima na Staroj planini, zajedničkoj borbi sa meštanima protiv mini hidrocentrala i velikih hotela na tom biseru prirode. Neke borbe se dobiju, neke izgube, tako je i u ovom našem vremenu. Pohlepa ljudi, država i kompanija često su jedini motiv i pokretačka snaga – kakva uvreda za ljudsku vrstu.

Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije je u oktobru 2021. godine, među brojnim organizacijama i pojedincima, takođe iznelo svoje primedbe na plan posebne namene rudnika zlata i sada svi koji se brinu oko daljih koraka države i kompanije, zajedničkim snagama nastoje da projekat zaustave argumentima, stalnim i novim aktivnostima.

Okrepili smo se na izvoru Mlave i sad mi Marko i Miloš predlažu da ipak pođem sa njima na još jedno mesto na koje im je pažnju skrenuo Branislav Bane Živković, lovac i veliki protivnik otvaranja rudnika u Homolju. Idemo u selo Suvi Do i meandre istoimene rečice. Dok putujemo njihovim terencem, objašnjavaju mi da se u cik zore kreće, jer tad počinju pesma, dozivanje i preletanje ptica iz krošnji, grmova i sa litica, a onda im se, kad se malo razdani, pridružuju horski i insekti. Neki samo lete, puze, gmižu i skaču, a poneki i zapevaju. Sve njih, idemo da vidimo, čujemo i zabeležimo u smiraj majskog dana.

Svega pedesetak metara od skretanja sa asfaltnog puta koji vodi u selo, na njivama i livadama ispresecanim niskim rastinjem i tek ponekom topolom i bagremom, moje uši nenaviknute da obrate pažnju na ćućorenje ovih naših šarenih, pernatih drugara, bivaju preplavljene simfonijom dozivanja, upozoravanja i zavođenja koje samo oni razumeju, ali ipak ne samo oni čini se. Marko zaustavlja vozilo, podiže ruku i nakrivi glavu u znak da poslušamo, a onda u sledećem trenutku odzviždi ono što je čuo i kaže: „Grlica, kako guče! Ajmo!“

Eto nas u polju, a Marko i Miloš već drže dvoglede, telefone i fotoaparate u rukama, dok se žurno kreću tamo-amo i govore svojim ptičjim jezikom. Pokušavam da ih pratim i ne ometam čestim pitanjima. Radim isto – osluškujem, fotografišem, zagledam svaki žbun i drvo, samo nikako ne umem da pevam i cvrkućem. Tako smo došli i do rečice Suvi Do, čije se vode iz zone poniranja, još uvek do kraja neobjašnjenim hidrauličkim mehanizmom, iznenada pojavljuju na vrelu Mlave. Suvi Do je, po podacima do kojih smo došl iz objavljenih radova, poput Tisnice, isto značajno područje za gnežđenje ptica grabljivica – sivog sokola i surog orla, kao i drozda kamenjara, planinske strnadice, sive žune i jarebice kamenjarke.

Naše današnje druženje završavamo kod Trške crkve. Na kraju se pozdravljamo sa željom i uverenjem da sve ovo što smo danas videli, neće postati deo nekog nestalog sveta. Pre nego je ušao u auto, Marko se okrenu i dobaci: „Šume su pune bukove vaši, biće dobra berba šumskog meda. Prenesi i to.“ Bukova lisna vaš je klasifikovana kao štetočina i napada list bukve, međutim, mednom rosom koju pravi na listu, hrane se mravi i pčele. U prirodi i štetočine prave zlato, medonosnu hranu – kod nas ljudi, zlatno grumenje se otima, grabi i njime se kinđuri.

Poslednji zov Homolja, danas nije bio deo repertoara ptica i zrikavaca – bio je to zov života.

Šta je u Homolju vrednije od zlata?

Oblasti Homolja, Beljanice i Kučaja čine prirodnu celinu sa najvećom kontinuiranom šumskom površinom u Srbij, u čijem sklopu je nekoliko prašumskih rezervata i preko 150 speleoloških objekata. Prvi spomenici prirode na ovom potezu proglašeni su 1949. godine, a nedavno je Beljanica – Južni Kučaj proglašena za Nacionalni park prirode. Homolje, ništa manje vredno, još uvek čeka da ga neko zaštiti pred potragama stranih kompanija za rudama i mineralima , pred najezdom otvaranja novih rudnika, mini hidrocentrala, kamenoloma, vetroparkova i pred besomučnom sečom šuma.

Ove celine su najveći rezervoar pitke vode u zemlji, a Žagubica je, sasvim primereno i domaćin manifestacije Sabor vrela Homolja, dok cela ova regija ima raskošnu raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta. Samo Homolje je stanište 70% ukupne faune sisara u Srbiji (među kojima su mrki medved, ris, vuk, jelen, vidra) od kojih su mnogi na crvenoj listi ugroženosti; ovde živi 23% vrsta gmizavaca, 130 vrsta ptica i sa preko 750 taksoma ima 25% ukupne flore u Srbiji.

Otkad je polovinom 2021. godine Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture donelo prva rešenja i odobrenja kanadskoj kompaniji Dundee za otpočinjanje procesa dobijanja potrebnih dozvola za eksploatacijiu zlata u Homolju, deo meštana, homoljske dijaspore, ljubitelja prirode i stručne javnosti u Srbiji nepokolebljivo su ustali protiv ovog projekta čija bi realizacija umnogome ugrozila sve po čemu je homoljski kraj prepoznatljiv.

Pre svega su to čista, nezagađena voda, šuma, vazduh i zemlja, zatim, turistički, kulturno-istorijski, te potencijali za dalji razvoj stočarstva, poljoprivrede i proizvodnje organske hrane. Med je već zaštićen geografskim poreklom, pa košnice možete u velikom broju videti i pokraj regionalnog puta. Nadaleko su čuveni homoljski sirevi, jagnje, rakija, voće. Sakupljanjem šumskih plodova, aromatičnog i lekovitog bilja se tokom većeg dela godine bave čitave porodice. Homolje ima brojnu i aktivnu dijasporu, pa bi svaka razvojna šansa koja bi u rodni kraj opet vratila radno sposobne ljude iz mnogobrojne dijaspore ili ih navela na misao da tu ulože deo svog kapitala, bila nepovratno izgubljena pretvaranjem ovog parčeta raja u otrovno jalovište ili bezvodnu pustaru.

Površinski kopovi i prljave tehnologije bi ugrozili, isto tako opasno i ljude koji tu rade i žive, nove generacije koje tu odrastaju i nadaju se boljim danima.

Šta to Dundee planira?

Plan i projekat rudnika sa rokom trajanja od 7 godina predstavljen je u elaboratu prostornog plana posebne namene kao projekat od nacionalnog interesa, sa velikim benefitima za državu i lokalno stanovništvo, a na osnovu podataka iz plana jasno se vidi namera investitora da do zlata dođe na najjeftiniji i najbrži način – površinskim kopovima i agresivnim rudarenjem uz upotrebu cijanida koji je poguban za životnu sredinu i živi svet.

Zbog male količine zlata u rudi (svega 1.07 grama po toni) luženje cijanidom na gomili predstavlja najbolje rešenje investitoru za brzi povratak uloženih sredstava i zaradu, dok bi proces iskopavanja oko 20 miliona tona rude i 50 miliona tona raskrivke za 7 godina rada rudnika iza sebe ostavio brda jalovine i otpada koji bi trajno izmenili nekada slikovite predele netaknute prirode i njene žile kucavice, bistre reke i potoke. Elaborat za rani javni uvid prostornog plana iz septembra 2021. godine obuhvata oko 300 km2, ili 39% teritorije opštine Žagubica, od kojih je preko 150 km2 pod šumama. Rudarske aktivnosti odvijale bi se na površini od 10 km2 u predelu brda Bigar, Korkan i Korkan istok gde bi prenamenom poljoprivredno i šumsko zemljište postalo građevinsko, uz moguću eksproprijaciju od vlasnika ukoliko ne žele da ga prodaju investitoru.

Projektom Potaj Čuka – Tisnica u Homolju ugroženi su slivovi Mlave i Peka, kao i drugih manjih vodotoka od kojih zavise i ljudi i ostali živi svet daleko izvan obuhvata plana. Odlukom Ministarstva građevinarstva saobraćaja i infrastrukture o izradi Prostornog plana područja posebne namene Potaj Čuka – Tisnica, objavljenoj u Službenom glasniku (br. 64/2021) došlo se u koliziju sa ranijim i sadašnjim planom turističke destinacije Kučajske planine u kome se za zonu Crnog vrha navodi da se „na današnjem tehnološkom nivou još nisu stekli uslovi za planiranje eksploatacije.“

Plan otvaranja rudnika je u suprotnosti i sa Prostornim planom republike Srbije (2021-2035) i sa razvojnim i demografskim strategijama Prostornog plana opštine Žagubica, kao i sa regionalnim Prostornim planom Braničevskog okruga u kojima su osnovne smernice:
Zaštita životne sredine, održivi razvoj turizma, poljoprivrede, šumarstva, lova i ribolova, očuvanje i zaštita vodotoka, kao i rad na zaustavljanju trenda migracije stanovništva i niske stope prirodnog priraštaja.

Rudnici na tom poslu nigde nisu bili od pomoći, naprotiv, iza njih ostaje zatrovana ljudska pustinja za buduće vekove.

Čeka se epilog

Ministarka energetike i rudarstva Zorana Mihajlović je u decembru 2021. godine, nakon burne reakcije meštana i javnosti, izjavila da „cijanid ne dolazi u obzir“, iako su sve izjave, rešenja i odluke državnih i lokalnih organa do tog trenutka išle u smeru punog odobravanja jedne takve investicije u Homolju. Predstavnici kompanije, ministarka i lokalna samouprava od tad, u obraćanjima javnosti poručuju da će sva buduća rešenja po pitanju planiranog rudnika biti u skladu sa najstrožim uslovima zaštite životne sredine, domaćeg i evropskog zakonodavstva, uz stalno isticanje ekonomske dobiti za državu, lokalnu samoupravu i meštane, ali potpuno ignorišući volju i argumente velikog dela meštana, ekoloških pokreta i stručnjaka koji ističu da za takav rudnik i površinske kopove nema mesta u Homolju.

Kako su videli da njihovi zahtevi bivaju ignorisani, građani žagubičke i petrovačke opštine su se organizovali u pokret „Čuvari Homolja“, održali tri stručne tribine u selu Laznica i krenuli u pravnu borbu na domaćem i međunarodnom terenu. Da li će doći i do borbi kakve smo viđali na Staroj planini i drugim mestima u Srbiji, gde su ljudi telima sprečavali otpočinjanje radova na štetnim projektima, videćemo u narednim mesecima u kojima se očekuje novi nacrt plana za rudnik kanadskog investitora „Dundee precious metals“. Homolje je tradicionalno hajdučki kraj i to investitor očigledno nije znao ili uzeo u obzir pri donošenju svojih odluka.

Autor teksta: Ivan Milosavljević